Nedeljno popodne. Vrućina je. Oko 30 stepeni. Dolazim na dogovoreno mesto gde treba da fotografišem promociju nove pesme i muzičkog spota. Uvek dodjem ranije kako bi na miru mogao da nakačim opremu na sebe i podesim aparat. Uvek spreman- moj moto.

I upravo tad, iznenadjenje,vidim nju, prodavačicu ruža kako polako prelazi ulicu.
Korak po korak, zadihana, grčevito držeći buket sa ružama.
Na svakih deset koraka zastane, kako bi se odmorila.
Posmatram je dok su mi ruke još uvek na fotoapratu. Osecam se nekako nestvarno, kao da sam uleteo u deo neke knjige ili u neki film, kao da sam deo nečije mašte.
Rešio sam čvrsto da ovaj momenat, ovaj tren sačuvam za sebe, ukradem ga od zaborava. Momenat za klik.
Prelazi ulicu sporo i nakon kratke pauze uz pomoc konobara ulazi u baštu kafića.
-“Hoćete li ružu?” – promuklim glasom nudi ružu gostima. Poneki gost kupi ružu .
Celu baštu kafića je obišla, prodala par ruža , vreme je da ode dalje.
Ali da bi napustila baštu mora da savlada još jednu prepreku! Pred njom se kao planina sada nalazi mali stepenik, koji je još jedan u nizu izazova . Konobar koji joj je pomogao da se ,,popne“ kada je ulazila, zauzet je porudžbinama i ne primećuju staricu.
Za nju je to još jedna prepreka u beskonačnom nizu koju mora da savlada.
Uzima vazduh i pažljivo se spušta, zakoračuje, pridržavajući se rukama za ogradu.
Opet je pobedila. Njen svaki korak je pobeda.
Kratka pauza i nastavlja dalje. Prelazi jos par koraka. Treba preći na drugu stranu ulice.
Opet uzima kratki odmor, oslanjajući se na saobraćajni znak koji se našao pred njom. Dok stoji tako, pridržavajući se za znak, prilazi joj neki momak, pita je da li joj treba pomoć da predje na drugu stranu ulice. NE! Ne treba joj pomoć. Zahvaljuje se.
Polako prelazi ulicu sama.
Još jedna pobeda. Prešla je ulicu dok je sa grčom preskočila prokleti ivičnjak.

,,Prokleti ivičnjak” , moj dodatak, moja psovka. Na njenom licu se samo očitava grč od bola i umora. Nema kletvi.
Ulica joj dolazi kao reka, dok trotoar na suprotnoj strani za nju je kao spasonosna obala. Još jedna prepreka je savladana.
Na toj asfaltnoj obali ponovo pravi pauzu, uzima dah i nastavlja dalje.
Kratko bacam pogled na kafić, gledam da li se nisu pojavile neke od poznatih ličnosti ali kažem u sebi – ma briga me…

Odlučio sam da je još malo pratim.
Starica nastavlja svojim putem. Tada je opazila na nekih dvadesetak metara praznu baštu kafića skrivenog od pogleda i ljudi i tu odlučuje da napravi predah. Seda umorno.
Polako rukom pregleda buket sa ružama. Nežno prelazi preko latica. Izgleda kao da ih miliuje i da im nešto šapuće.
Napravio sam par klikova, par fotki i nemo je posmatram.
Razmišljam , da li da joj pridjem i da započnem razgovor, da mi ispriča svoju životnu priču. Ne!
Neću ništa da je pitam. Sama njena borba mi je dovoljno rekla.
Iz te njene borbe vidim muku ali vidim veliki duh koji odbija da se preda. Vidim velikog borca , velikog pobednika !
To je prava priča o ovoj starici, o ovom čoveku koji ne zna za reči kao što su predaja, poraz, odustajanje.
Kroz glavu mi prolaze moji prijatelji koji su podlegli težini nekog svog bremena i odustali od borbe i sad pognuti čekaju da im život prodje.

Postoje u životu dve vrste ljudi, oni koji samo čekaju da im život prodje i provede ga u kuknjavi nad lošim kartama koje im je sudbina u samom početku podelila i postoji ona druga vrsta koji se osecaju da su jaci od same sudbine, pravi titani, koji svom silom i snagom udare na sve nedaće i probleme koji su bačeni na njih i pred njih i zaigraju partiju baš tim lošim kartama i nastoje da pobede. Ja sam imao čast da upoznam par pobednika.

Starica koja je učinila da osetim stid kad god sam rekao ,,teško mi je“, kada mi se slomila volja i nestalo snage te sam odustao od nečega, nekoga, od sebe…

Odlazim sa svojim mislima na posao zbog koga sam došao i ostavaljam staricu sa ružama da nastavi da bije svoje bitke i da svakim korakom izvoji po jednu pobedu.
Priča o jednom velikom borcu.
Majka hrabrost.
Majka Lavica.